Linijski park: ekologija, Đokovići, opasne materije i opasne (mis)interpretacije
Autor: Ana Mitić-Radulović, 20. decembar 2021.
Pre dve godine, Centar za eksperimente i urbane studije (CEUS), strukovno udruženje koje vodim, upustilo se u vrlo rizičan poduhvat: prvi pokušaj sistematičnog uključivanja stručne i šire javnosti u proces izrade jednog urbanističkog plana, i to Plana detaljne regulacije (PDR) za Linijski park, kroz međunarodni razvojno-istraživački projekat [1]. U tom trenutku nismo poznavale ni jednog učesnika u tom procesu, nismo imale poverenje ni uprave, ni građana, a ni institucija koje smo okupile (preko 40 u formalnoj radnoj grupi, a mnogo više uključenih tokom izrade plana).
Nismo imale moć da građanima garantujemo da će ono što ih pitamo i ono što zajednički zaključimo zaista biti usvojeno kroz plan, a jesmo imale svest (pa čak i pošalice od strane uprave, a upozorenja od strane saradnika) da naša uloga lako može biti zloupotrebljena. Ipak, procenile smo da je iskreni pokušaj vođenja argumentovanog dijaloga u ovom društvu važniji od (vrlo očiglednog) rizika, i odlučile smo se da nastojimo da budemo samo “upotrebljene”, odnosno da pružimo stručnu podršku i upravi i građanima, a da na “zlo” ne pristanemo.
Nasuprot inicijalnim očekivanjima, predstavnici javnog sektora su pokazali značajnu dozu otvorenosti za saradnju, a građani (posebno stanovnici Dorćola) su pokazali fascinantnu dozu proaktivnosti, energije i koncentracije! Prvi javni događaj ovim povodom organizovan je u februaru 2020. godine, pre ranog javnog uvida – koji je prvi Zakonom propisan trenutak kada se građani uključuju u izradu plana. Ovaj događaj okupio je preko 130 učesnika (nije bilo dovoljno stolica u Dorćol Platz-u), razgovori su vođeni dugo i otvoreno, i mnogi građani koji su se tada uključili ostali su aktivni i tokom narednih 20 meseci… O svim događajima koji su organizovani detaljni izveštaji i/ili snimci postoje na ovoj platformi: bellab.rs.
Ekološke funkcije novog parka
U proces se aktivno uključilo preko 700 građana, a fokus participacije je bio na prepoznavanju ideja građana o novom parku: Da li se žele nove atrakcije, ili je fokus na ekološkim funkcijama? Da li u parku treba graditi, ili park treba (bar u nekom delu) prepustiti prirodi? Kako će park uticati na okruženje, i kako će se stvarati poprečne veze priobalja sa centrom grada? Kako da park poveže prirodu, tehnologiju i umetnost, da privuče mlade, i da podstakne korišćenje okolnih javnih sadržaja? Kako će se izgradnja parka odraziti na trenutne stanovnike susedstva?
Značajna komponenta ove participacije odnosila se na informisanje i učenje (i šire, i stručne javnosti) o uslugama ekosistema, o sve aktuelnijem konceptu prirodom-inspirisanih rešenja i stvaranju platforme različitih stručnjaka (arhitekata, pejzažnih arhitekata i planera, ali i biologa, ekologa, inženjera hidrologije i mašinstva, hemičara, lekara i mnogih drugih) koji su voljni da ulože svoje vreme, znanje i energiju da bi doprineli stvarnim procesima u gradu.
Iako “beogradski zeleni pojas” može da deluje kao zlouotreba ekoloških ideja (greenwashing), realnost je da Beograd ima 6,9 km² zelenih površina na 100.000 stanovnika, odnosno samo 12,4% površine grada čini zelenilo. Najveće zelene površine nalaze se van naseljenih delova grada i teško su dostupne stanovnicima [2].
Čak 94,4% građana čistu životnu sredinu smatra najvažnijom vrednošću za budući razvoj Beogarda u narednih 20 godina, veće prisustvo zelenih površina u gradu je drugi prioritetni aspekt unapređenja kvaliteta životne sredine (važan za 84,8% građana), dok za unapređenje kvaliteta stanovanja najviše građana (82,6%) smatra ključnim mogućnost da u svom naselju ima park i otvorene prostore za druženje (Ka Beogradu 2041 – Inicijalna anketa Urbanističkog zavoda Beograda). Po Istraživanju Ministarstva prostora, zaštitu životne sredine, ekologiju i zelene površine građani doživljavaju kao drugu prioritetnu oblast u daljem razvoju grada, a 74,2% građana ocenjuje da u gradu ima premalo zelenih površina, dok po online upitniku koji je CEUS sproveo čak 95,6% sugrađana smatra da je u Beogradu neophodno više javnih zelenih prostora.
Činjenica je i da su zemlje Balkana, a posebno gradovi na Balkanu, izloženiji posledicama klimatskih promena nego ostatak Evrope i sveta, čega izezutno ubrzano postajemo vrlo svesni kroz svoja praktična iskustva poslednjih godina: ko je zaboravio poplave 2014, 2016. (kada su poplavljeni Kula Nebojša, fudbalski tereni i Bulevar vojvode Bojovića) i 2019. godine (kada su automobili i autobusi bukvalno plutali Poenkareovom ulicom), verovatno se ipak seća nekoliko toplotnih talasa ovog leta. Rezultati novog istraživanja javnog mnjenja o životnoj sredini i ekologiji, koji je sprovela Fondacija Hajnrih Bel u saradnji sa istraživačkom kućom IPSOS, pokazuju da je 87% ispitanika zabrinuto za klimatske promene, a da pošumljavanje većina ispitanika (64%) vidi kao najefikasnije rešenja za unapređenje stanja životne sredine.
Zelena infrastruktura definitivno jeste najefikasnije multifunkcionalno rešenje za problem i esktremnih padavina, i visokih temperatura i urbanih toplotnih ostrva, a istovremeno doprinosi kvalitetu vazduha, pospešuje mentalno zdravlje, i ima brojne druge fukcije. U tom kontekstu, svaku prenamenu zemljišta u “zelene površine” treba pozdraviti (a posebno 15 hektara novog zelenila), ali i mudro iskoristiti.
Da li smo ovaj prostor mogli da koristimo kao zeleni koridor i ovakav kakav je sada? Na žalost, ne – zemljište je zagađeno teškim metalima usled višedecenijskog korišćenja od strane železnice, pa se prenamena u park mora izvesti pažljivo. Da li park može da bude – jednostavno park, bez previše skupog ulepšavanja? Da, naravno da može, i upravo zato smo pozivali građane da izraze svoje želje, očekivanja i potrebe.
Participacija u planiranju – kritike i samokritike
Kako je fokus participacije bio na ekološkim funkcijama, u koje su mnogi već u startu sumnjali, a obuhvat plana je bio širi od javnih zelenih površina, te je uključio i Marinu Dorćol, a posle ranog javnog uvida i dodatne zone – vođenje razgovora o ovom planu je bio dosta kompleksan zadatak.
Ekološke funkcije parka su svakako vrlo dobro adresirane i u sadržaju urbanističkog plana napravljeni su značajni pomaci: prvi put se u urbanističkom planu na javnoj površini u centru grada predviđaju male, ogledne zajedničke bašte za urbanu poljoprivredu, urbano pčelarstvo, aromatični, isceliteljski i senzorni vrt, vlažna staništa, ekološka staništa i sadržaji za ptice i druge životinje, urbani biotop (prirodni rezervat sa “šumom”, “livadom” i “jezerom” sa drvenim pasarelama i zemljanim stazama), a za okolnu izgradnju uvedena je obavezna primena ekstenzivnih i intenzivnih zelenih krovova i ozelenjenih fasada, dok u parku neće biti nove gradnje, osim demonstracionog centra prirodom inspirisanih rešenja, maksimalne bruto razvjene građevinske površine do 200 m2.
Međutim, iako nismo bežale ni od jedne teme, a pozive smo slale otvoreno i javno, očekujući sukobe po brojnim pitanjima – određene teme očigledno nismo adekvatno postavile u fokus. Deo javnosti se uzdržao od učešća u razgovorima tokom izrade plana, verovatno ne želeći da pruži legitimitet procesu. Značajniji sukobi se tako, u formalnim procedurama i pravovremeno – nisu desili, ali su kritike počele da stižu naknadno, po usvajanju plana, u različitim tekstovima objavljenim u elektronskim medijima.
To, na žalost, za posledicu ima brojna površna, pa i pogrešna tumačenja, te je ovaj tekst pokušaj ispravke sopstvenih propusta, ali i poziv drugim učesnicima javnog života da kroz dijalog pokreću teme od značaja, a da ne podležu ostrašćenim tumačenjima, površnim osudama i misinterpretacijama.
U ovom tekstu ću se osvrnuti na tri kritike koje su se nedavno pojavile: pitanje finansiranja Linijskog parka, pitanje prevoza opasnog tereta i pitanje sportsko-takmičarskog kompleksa na kome je sada teniski centar Novak, a počeću od ove poslednje kritike, koja je izazvala najburnije reakcije i koja je najopasnija po naše društvo.
Linijski park i stvarne posledice po sportsko-takmičarski kompleks
Da li se usvajanjem PDR-a za Linijski park zaista došlo “do novih kvadrata uz ustupke vlasti”? Ne, čak naprotiv: postojeći urbanistički parametri zapravo su smanjeni!
Plan detaljne regulacije za linijski park, koji je usvojen krajem avgusta 2021. godine, uopšte nije planski dokument koji je omogućio izgradnju novih objekata sportsko-takmičarskog kompleksa na jednoj od najekskluzivnijih lokacija u gradu. Naime, građevinska parcela na kojoj se nalazi Teniski centar Novak, definisana je kao sportsko-takmičarski kompleks na 3,4 hektara još 2016. godine, Planom generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda (PGR).
Kapacitet izgradnje takmičarskog sportskog kompleksa na prostoru Dorćola – Gale Muškatirović je 2016. godine PGR-om određen indeksom izgrađenosti 1, što iznosi 37.440 m2 bruto građevinske površine („Sl. list grada Beograda“ br. 20/2016, str. 322), bez ograničenja u visinama (u skladu sa tehnološkim zahtevima), sa 40% komercijalnih sadržaja, 50% zauzetosti parcele, itd.
Definisanje preciznijih urbanističkih parametara (sprovođenje PGR-a) je 2016. godine bilo predviđeno urbanističkim projektom, koji podrazumeva značajno jednostavniju i fleksibilniju proceduru od PDR-a, tako da detaljnija razrada kroz PDR za linijski park uopšte nije bila neophodna. Drugim rečima, da PDR za Linijski park nije obuhvatio navedene parcele, ili da uopšte nije usvojen – ovaj kompleks bi svakako bio “isplaniran” u Beogradu, i to sa većim kapacitetima.
PDR-om za linijski park su mnogi urbanistički parametri zapravo smanjeni: definisana je uska zona gradnje (upravo zbog uslova Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture), uvedena su visinska ograničenja od 9 i 20 metara, kompleks je podeljen na dva dela pešačkom vezom između Spomenika braniocima Beograda i budućeg Linijskog parka, maksimalna zauzetost parcele samnjena je na 35%, a smanjen je i ukupni kapacitet kompleksa (za bar 10.000 m2, kada se uradi analiza ukupnih kapaciteta novih sportskih sadržaja, i npr. dozvoljene gradnje u kompleksu FK Polet – Dorćol).
U ovom kontekstu, usvajanje PDR-a za linijski park je zapravo negativno uticalo na realizaciju sportsko-takmičarskog kompleksa na ovom prostoru.
Razumemo da široj javnosti ovo može da deluje nejasno kada pogleda mape postojećeg korišćenja zemljišta (zelenilo) i planiranu namenu površina (sportski kompleks), ali upravo zato nezavisni stručnjaci iz oblasti urbanističkog planiranja treba da pomognu građanima da razumeju princip izrade urbanističkih planova (definisan Zakonom) i različite kategorije pojmova: plan nižeg reda (PDR) mora biti usklađen sa planom višeg reda (PGR), pa “farbanje u plavo” ovih parcela ne znači da je to upravo sada isplanirano, već da se sasvim očekivano i u skladu sa Zakonom sprovodi planska odluka koje je usvojena pre pet godina. Postojeće korišćenje zemljišta ne znači da nekim već usvojenim planom višeg reda namena tih površina nije već određena (“isplanirana”), i upravo je to bio slučaj sa ovim sportsko-takmičarskim kompleksom.
Mi možemo (i očigledno treba) da vodimo dijalog o tome da li su te prethodne odluke bile ispravne i kako njih vide građani, ali ne možemo da tvrdimo da se Usvajanjem PDR-a za linijski park došlo do ustupaka i novih kvadrata, jer to najjednostavnije rečeno – nije istina.
Takođe je važno objasniti da je izgradnja velikih kapaciteta u zoni zaštite Beogradske tvrđave, kao i u drugim delovima Donjeg Dorćola i Palilule, bila strateški planirana još 2003. godine, Generalnim planom, da su za ove lokacije raspisivani značajni arhitektonsko-urbanistički konkursi, izdavani uslovi zaštite i usvajani urbanistički projekti. Ovo ne spominjem u kontekstu smene vladajućih stranaka, već u kontekstu kontinuiteta stručnih stavova planera i arhitekata, koje treba dobro razumeti, a onda i temeljno preispitati.
Uslovi Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture su u slučaju sportsko-takmičarskog kompleksa (građevinske parcele ST2) zapravo ispoštovani – definisanjem zone gradnje samo u istočnom delu kompleksa, suprotno predlogu Urbanističkog zavoda iz Elaborata sa ranog javnog uvida, kada se i zapadno od Spomenika braniocima Beograda predlagala izgradnja 5.000 m2.
Tokom javnog uvida, bilo je dosta pitanja o sportsko-takmičarskom kompleksu i na sva smo detaljno odgovorili, a moguća izgradnja novog kompleksa pominjana je i tokom javne diskusije u Dorćol Platz-u 5. juna od strane građana i – nije izazvala negodovanje. Međutim, očigledno je da je više pažnje trebalo posvetiti ovoj temi i idejama potencijalne izgradnje u zoni zaštite Beogradske tvrđave u javnim diskusijama, kako bi se predupredile zabune, jer snažni (a netačni) naslovi mogu da izazovu veliki gubitak poverenja u već zbunjenom i opravdano nepoverljivom narodu.
Proces participacije smo videle kao način da se građanski glas osnaži, a misinterpretacijama rezultata ovog plana i pogrešnim pominjanjem „zloupotreba“ svo stečeno poverenje lako može da se protraći.
Beogradska tvrđava
Pitanje zaštite Beogradske tvrđave je izuzetno važno i treba ga najpažljivije moguće razmatrati, ali treba se prisetiti i reči pok. prof. dr Marka Popovića, dugogodišnjeg rukovodioca i pokretača svih aktivnosti naučnoistraživačkog projekta za Beogradsku tvrđavu:
“Beogradska trvđava u svom sadašnjem stanju predstavlja samo gradski park, koji je u suštinskoj suprotnosti sa njenim nekadašnjim značenjem. Unošenje novih savremenih sadržaja primerenih spomeničkom značenju kompleksa preduslov je uspešne revitalizacije prilagođene potrebama savremenog čoveka. U tom smislu pored rekonstrukcije starih zdanja mora se razmišljati i o izgradnji novih savremenih prostora, koji neće ugroziti istorijske ambijente. […] Vraćanje života staroj Tvrđavi dug je i mukotrpan posao na kome će sigurno raditi i generacije koje dolaze.” (M. Popović, Beogradska tvrđava (drugo dopunjeno izdanje), Beograd 2006.)
U Izveštaju o javnom uvidu u Nacrt PDR-a za Linijski park na više mesta se spominje planirana “izrada posebnog planskog dokumenta, koji će u potpunosti obuhvatiti Beogradsku tvrđavu i kojim će se preispitati i ukoliko je potrebno, korigovati rešenje ovog plana i drugih kontaktnih planova”.
Verujemo da je u pitanju prostorni plan područja posebne namene Beogradske tvrđave, i ukoliko bude doneta Odluka da se ovakav plan izradi – biće prilike da se ponovo organizuju konsultativni procesi, uz pažljiv izbor tema, govornika i formata, i u saradnji sa relevantnim institucijama i organizacijama.
Prevoz opasnih materija
Druga kritika koja se nedavno pojavila, uglavnom u formatu podsmešljivih komentara na društvenim mrežama, bila je reakcija na tekst o prevozu opasnog tereta. Iako je pitanje prevoza opasnih materija kroz Beograd istinski problem, ovaj problem niti je mogao biti rešen, niti je mogao biti uvećan donošenjem (ili uzdržavanjem od) odluke o planiranju Linijskog parka.
U tekstu se, naime,navodi zaključak Studije o korišćenju vračarskog tunela u noćnim satima za ove potrebe [3], gde se ističe da je transport opasne robe uz primenjene mere “bolji ili istog nivoa rizika u poređenju sa prethodnom situacijom kada se opasna roba prevozila prugom u neposrednom susedstvu stambenih i poslovnih objekata”, odnosno, kada je opasni teret išao prugom oko Kalemegdana.
Iako u navedenom tekstu Dušan Blagojević, licencirani konsultant za procene rizika od katastrofa kod tehničko-tehnoloških nesreća, ukazuje na određene manjkavosti ove Studije, on ovaj zaključak nije naveo kao upitan, niti je izjavio “Pola Beograda bi otišlo u vazduh”. On je postavio pitanje da li bi došlo do lančane reakcije u slučaju eksplozije jednog vagona sa tečnim naftnim gasom, za šta je verovatnoća značajno veća u tunelu bez prinudne ventilacije, i da li “u slučaju ovakve eksplozije statika samog tunela izdržava toliki udar (kada cela kompozicija eksplodira) i da li će se urušiti zgrade iznad tunela”, jer ta pitanja Studija nije razmatrala.
Čini se jasnim da vračarski tunel nije namenjen prevozu opasnih materija, ali da li iko zaista smatra da je bolje rešenje da se opasni teret i dalje prevozi oko Kalemegdana, pored stambenih naselja? Iako je verovatnoća eksplozije na ovoj bivšoj putanji verovatno manja, efekat moguće katastrofe je neupitno veći: u slučaju eksplozije tik uz stambeno naselje – svakako bi došlo do rušenja zgrada i ljudskih žrtava.
Bez namere da ovako ozbiljnim pitanjima olako pristupam i paušalno sudim, čini mi se da je neumesno nedostatak jednog sistemnskog rešenja koristiti kao kritiku sasvim perifernog procesa, koji svakako nije uzrok problema.
Instrumenti finansiranja
Poslednja i najutemeljenija kritika odnosi se na temu finansiranja Linijskog parka. Dobro je primećeno da “Moramo da razgovaramo o novcu”, uz detaljan prikaz promena na tržištu nekretnina nakon uređenja High Line-a i objašnjenje fenomena privatnog bogaćenja od javnih ulaganja.
Mi smo pozive za saradnju tokom izrade PDR-a za Linijski park poslale značajnim predstavnicima privatnog sektora iz okruženja: kompanijama Family Sport, K Distrikt, SEBRE Marina Dorćol i Luci Beograd, a predstavnici Luke Beograd su se zaista i odazvali našem pozivu i učestvovali u svim sastancima članova radne grupe.
Još u februaru 2020. godine smo sa građanima razgovarale o mogućnostima finansiranja parka, o modelu “združenog finansiranja” iz donacija, javnog i privatnog sektora koji želimo da zagovaramo, uz reference na neke postojeće modele, poput obrasca Business Improvement District.
Predlagale smo organizaciju diskusija o komunikaciji sa investitorima iz privatnog sektora i obrascima finansiranja u oktobru 2020. godine, ali tada su neke druge teme privukle mnogo više pažnje i interesovanja građana.
To u trenutku pre javnog uvida i nije čudno, jer ni sam urbanistički plan ne sadrži rešenja za mehanizme finansiranja, ali ova tema definitivno jeste jedna od ključnih za buduće definisanje fiskalnih i/ili regulatornih instrumenata. Na ovoj temi ćemo svakako raditi (to nam je i jedan od formalnih zahteva razvojno-istraživačkog projekta), i trudićemo se da u predlaganje fiskalnih instrumenata ili novih javnih politika uključimo sve stručne i zaintersovane pojedince i institucije.
Prilikom diskusije tokom javnog uvida, u junu ove godine, postavile smo pitanje diskrepance javnih ulaganja predviđenih Budžetom grada Beograda za 2021. godinu (25 miliona evra za trogodišnji period), odnosno Orjentacione procene ulaganja iz javnog sektora u opremanje građevinskog zemljišta iz dokumentacione osnove Nacrta plana (oko 3 milijarde dinara, odnosno oko 26 miliona evra), i cifre koja se pominjala u medijima (oko 50 miliona evra).
Ovo pitanje smo ponovile i prilikom razgovora u novembru, nakon što je usvojen Akcioni plan za zeleni grad, jer se u ovom zvaničnom dokumentu prvi put našla cifra od 50 miliona evra, uz objašnjenje da “se procenjuje da će oko polovine tog iznosa obezbediti vlasnici objekata duž parka, čija će se vrednost povećati njegovom realizacijom”, a kao jedan od izvora finansiranja pominje se i “povrat od rasta vrednosti zemljišta”.
Istina je da postavljanje pitanja ili pominjanje neke teme nije isto što i bavljenje temom, ali upravo ovi navodi daju nam osnov za pokretanje društvenog dijaloga o finansiranju Linijskog parka i raspodeli dobiti od njegove realizacije, tako što se i privatni investitori uključuju u finansiranje parka, ili se uvode instrumenti kojima se od strane javnog sektora “zahvata” dodatna vrednost buduće privatne imovine. Slažemo se da je ovo pitanje ključno i da ga treba postaviti u centar diskusije, ali mislimo da za ovu diskusiju nije kasno, naprotiv – mislimo da su se nakon navedenog sadržaja Akcionog plana za zeleni grad i usvajanja PDR-a za Linijski park upravo stekli uslovi da se ova diskusija adekvatno pokrene.
O važnosti dijaloga
Jedan od naših najvažnijih zaključaka tokom moderacije dijaloga o PDR-u za Linijski park jeste nedovoljna koncentracija stručne javnosti na kritiku instrumenata koji dovode do zloupotrebe urbanističkih planova. Umesto da se bavimo “lovom na veštice”, mislimo da bi bilo produktivnije baviti se detekcijom alata koji omogućavaju “pregrađenost” ili investitorski urbanizam, poput Analize i potvrde ispunjenosti kriterijuma za izgradnju viskoh objekata [4], zagovarati primenu korisnih alata, poput ekološkog indeksa, i ukazivati na sistemske probleme, poput očiglednog lobiranja u urbanističkom planranju – suprotno odredbama Zakona o lobiranju.
Trenutno živimo u izuzetno polarizovanom društvu, što svakako jeste odgovornost onih koji vode upravu i imaju moć da definišu društvenu dinamiku, ali ne smemo da podlegnemo izazovima polarizacije. Iako razumem da je ona verovatno korisna za (stranačko) političke procese i ovaj predizborni trenutak, mislim da je vrlo štetna za šire društvene procese, jer nam anestezira objektivnost, krnji analitičnost i vodi ka sve češćim (plitkim i neosnovanim) napadima.
Lično, ne mislim da se bolje društvo gradi tako što se svako od nas bavi (stranačkom) politikom, već tako što se svako od nas trudi da najbolje što ume radi svoj posao! Kroz taj trud, svako od nas pravi i poneke greške, i mislim da je to sasvim u redu priznati (i sebi, i drugima). Istražujmo pažljivo, razgovarajmo otvoreno, i čuvajmo se ostrašćenosti, brzopletosti i površnosti!
[1] CLEVER Cities (www.clevercities.eu), finansiran od strane Evropske komisije; u projektu su i Grad Beograd (Sekretarijat za zaštitu životne sredine) i CEUS partneri, sa nezavisnim budžetima i nezavisnim zadacima.
[2] Akcioni plan za zeleni grad, usvojen od strane Skupštine grada Beograda u junu 2021. godine
[3] “Studije o definisanju uslova za saobraćaj vozova sa dizel vučom i saobraćaj vozova za prevoz opasnih materija kroz tunel Vračar i ostale objekte na području Beogradskog železničkog čvora”
[4] koja nedovoljno precizno analizira infrastrukturne kapacitete i uticaje na životnu sredinu, uopšte ne analizira raspodelu ulaganja, a kroz ocenu brojnih kriterijuma kao “uslovno povoljnih” – u svakom slučaju pruža izgovor za podilaženje željama investitora